U talasima me je tokom 2014. godine dolazila želja da prođem i osvojim svaki metar istorijske trase koju je, prema legendi, Filipid pretrčao i Atini doneo vest o pobedi. Atinski maraton!
Sa časnog mesta u časnu trku!
Preko 30 000 ljudi na startu sa istim cijem- pobediti sebe, pročistiti se i upiti energiju koja je jedinstvena.
Ogroman broj sportskih boraca na Maratonskom polju, istorijskom bojištu, i svi su tu da se bore a nisu neprijateljski nastrojeni, naprotiv – rukuju se, žele sreću jedni drugima i mada većina govori drugim jezicima, svi se razumeju i svi imaju jedinstven motiv – sa ovog časnog mesta časno završiti trku!
Posle položene zakletve kojom obećavamo sportsku borbu- trka je počela!
Sem jasnog cilja – završiti Atinski maraton, nisam znao šta koji kilometar nosi. Razne misli trče kroz glavu, ali ubrzo shvatite da vam je najbolji sparing da ništa ne mislite i očistite misli.
Publika sa strane sa kojom razmenjujete energiju… Aplauzi koji potresaju tlo… Čni mi se da sam van vremena i ne vidim okolinu, samo me vreli tabani vraćaju u realnost.
Protrčavam pored trkača koji su ambiciozno i olako krenuli u ovaj poduhvat i sad polako posustaju, a sa svakim obilaskom raste mi samopouzdanje.
Adrenalin počinje da kola kroz vene, kroz glavu računam koliko jos kilometara do dostizanja legende, a sve rezerve snage se aktiviraju da stignem na cilj.
Ali cilj je jos daleko, a svaki pretrcani metar mi pojačava zvuk bubnjeva koji lupaju ispred Olimpijskog stadiona i dodatno uvećavaju uzbuđenje i uzburkaju krv!
Tabani mi gore, ali produžavam korak i pokušavam da što više trkača, koji se sigurno slično osećaju, ostavim iza sebe i što pre stignem do tog bubnjanja koje budi borbeni duh!
[see_also link=“http://trcanje.rs/motivacija/prica/pravi-put-predamnom-lazar-filipovic-paratriatlonac/“ target=““]Lazar Filipović: Pravi put preda mnom – paratriatlonac[/see_also]Ulazimo u grad gde je navijanje sa strane fantastično, to je dodatni motiv, ja trčim svoju najbržu deonicu na trci, ali vreme u tim momentima najsporije prolazi, i već u mislima vidim sliku cilja, koju svakim korakom pokušavam da dostignem!
Snaga se brzo troši, ali mi pomaže neki drugi ja, koji preuzima inicijativu i nosi me do stadiona, gde stižem skoro vantelesno, ali sam ipak ceo, praznih misli, ali pune duše. Svaka pora moje kože upija utiske i vibracije oko mene, slaže ih negde duboko, da ih posle polako razvrstam, pregledam i setim se svakog detalja kog nisam bio svestan.
Post scriptum
Atinski maraton sam završio na 101. poziciji kao najuspešniji srpski takmičar, sa vremenom 3h09min 20sec, a ovaj rezultat je samim tim veći ako se zna da spadam u grupu slepih-slabovidih lica sa svega 3 posto vida i da sam trku radio bez pomoći pilota/vodiča.
