„AQI 151-200 – Nezdravo; Svi mogu početi da osećaju zdravstvene posledice; članovi osetljivih grupa mogu iskusiti ozbiljnije posledice po zdravlje. Aktivna deca i odrasli, te ljudi sa respiratornim oboljenjima poput astme treba da izbegavaju svaki boravak na otvorenom; svi drugi, posebno deca, treba da ograniče boravak na otvorenom.“
Gradski zavod za javno zdravlje Beograd
I to se desilo – od dece se traži da ostanu u kući, a od odraslih da se ne bave fizičkom aktivnošću na otvorenom! Počela sam da trčim relativno nedavno i mislila sam da će mi najveći izazov tokom jeseni i zime predstavljati hladnoća i kiša. Siva tepsija neprobojnog smoga iznad naših gradova mi nije bila na listi, ali ubrzo je provera PM 2.5 i PM 10 čestica u vazduhu postala drastično bitnija od provere temperature i vlažnosti vazduha.
Avala je nadomak Beograda i njenih hrabrih 511 metara nadmorske visine bi moglo da nam znači ovog vikenda više nego inače. Grdosija među brdima, Mali Remorker među planinama, ujedno i domaćin Avala Night Sky Traila 1. februara u organizaciji Skyrunning Serbia – dakle, idemo tamo. Ne očekujemo mnogo, jer grad je preblizu, smoga je previše, a magla je prenisko. Ipak, mora biti da je bolje nego u naseljima.
Do TV tornja stižemo oko jedan sat, a odatle ćemo kružno kroz šumu. Okosnica nam je ruta Avala Night Sky Traila (objavljena ovde), ali takođe improvizujemo i smišljamo put na licu mesta. Mašimo šumsku stazu, vraćamo se, smotani kakvi jesmo padamo u blato i sneg, smejemo se. Trčimo.
Proklizavam nizbrdo, u poslednjem trenutku ostajem stabilna u iznenadnoj zamalo-špagi, hvatam zamajac, hop, letimo trkom dalje… Osećam kako mi pluća rade i kako dišem duboko. Skoro da je čudno.
Nije idealno ni na Avali, naravno. Zagađenje u Beogradu je preveliko da se ne bi osetilo i gore, ali ipak – toranj se vidi ceo. Poređenja radi, sećam se jedne maglovite jeseni bez ovakvog smoga pre nekoliko godina kad se na Avali prst pred okom nije video, a toranj pod kojim smo stajali se samo dao nagovestiti. I jeste, kako smo se spuštali kroz avalsku šumu u pravcu naselja, tako nas je pozdravljao lavež pasa i garež grada. Ali ima i to dobrih strana, bar se radujemo usponu.
„AQI 201-300 – Veoma nezdravo; Zdravstveno upozorenje na vanredne uslove. Čitava populacija će verovatno biti pogođena.“
Gradski zavod za javno zdravlje Beograd
Mi ne poštujemo prirodu mnogo, možda zato što smo bogati njenim poklonima i raznolikostima, a nesvesni toga. Prva planina je Beograđanima na pola sata od prestonice, odatle se vrhovi nižu u nedogled, a mi imamo tu šašavu naviku da nas mrzi. Na putu do kuće, prisećam se svog prijatelja iz stepske Moskve čije je dete prvi put videlo planinu u desetoj godini života, pa godinu dana iščekivalo raspust i sledeći odlazak.
Kad shvatimo da smo onemogućeni da izađemo napolje, odjednom nam postane zaista nevažno što je nekad, eto, hladno tamo s druge strane prozora. Gledam u ono što je sakrilo naš vazduh i jasno mi se vraćaju mnogi dani kada mi je bilo nepotrebno teško da izletim na svežinu i istrčim nekoliko kilometara po kraju; kad sam rekla sebi – sutra ću, kiša je danas; kad sam prekinula sa trčanjem po vedrom danu jer mi je dosadilo, a mogla sam sigurno još par krugova; kad sam odlučila da ipak idem busom, a ne bajsom; kad sam…
Počeli smo dan kao trkači koji trče da pobegnu od nečega – trkom od smoga ka planini. Vratili smo se nazad svesni da od problema zagađenja nema bežanja i da su i planine oko naših gradova, kao i oni sami, sve ugroženije. Problem je sistemski, a odgovornost zajednička. Moramo je biti svesni jer ako se ovako nastavi, jedini pogled koji će se pružati sa planinskih vrhova su stubovi dima.
