Kako sam istrčao svoj prvi maraton u 48-oj godini, posle 25 godina neaktivnosti i za deset meseci treninga

Oduvek mi je jedna od životnih želja bila da istrčim maraton. I posle 25 godina fizičke neaktivnosti ili uz povremene trzaje, pretprošlo leto sam rešio da nešto promenim. Poslovne okolnosti su mi se promenile i imao sam vremena za sebe, većina prijatelja i poznanika se stalno žalila da ih nešto boli, a i neki moj zdravstveni pregled je pokazao povećan holesterol, trigleciride i mast u jetri od mog načina života.

I tako sam stidljivo počeo da trčim i plivam. Na prvom treningu sam istrčao 3k i rastajao sam se sa dušom. Inače, tada, kad god se popnem uz stepenice, zadišem se i baš mi je bilo teško, u takvom stanju mi je bila kondicija, ako se to tako može nazvati.

I tako, nekoliko meseci sam pokušavao da treniram, čitajući i razgovarajući sa poznanicima, koji su o tome znali više od mene. Počinjem da čitam knjige i internet sajtove o trčanju i pratim i sajt trčanje.rs i tako dolazim do saznanja da postoje Škole trčanja i da ista postoji i u Novom Sadu. Kontaktiram Tijanu Popadić i tako dolazim do Žarka Marjanovića, trenera i prvog čoveka Škole trčanja u Novom Sadu i kluba Fit Complete.

U to neko vreme, posle nekoliko meseci samostalnog “treniranja”, dolazim do saznanja da moram početi da to radim sistemski i da je to jedino moguće uz trenersku pomoć. Pošto ništa nisam znao o tome, ni kako da treniram, ni kakve patike da kupim, niti šta mi treba od opreme, odlazak u klub je bio način da to sve promenim i saznam. Ja sam jedino znao da hoću da istrčim maraton i to što pre.

U trčanju od opreme su najbitnije patike i zato je bitno da se kupe one koje odgovaraju tvom načinu gaženja i trčanja, a neko sam koga su plikovi i žuljevi to naučili. Uvek preporučujem da se ode na skener stopala pre kupovine patika i da se uvek kupe patike makar broj veće. Naravno, bitno je imati i dobru ostalu opremu, koja je trkačka i koja ne upija znoj, kompresivne čarape i naravno svu vrstu opreme za sva godišnja doba, za sve nas koji trčimo napolju preko cele godine, jer to daje veći ugođaj trčanju i treningu. A i 21. vek je i stvarno ima vrhunske opreme za pristojne pare i za sve želje, afinitete i trkačke i modne stilove. A ovde dugujem i zahvalnost mom bratu Zoranu koji je pripomogao kod kupovine opreme.

I tako dolazim na prvi trening, bilo nas je možda desetak, petnaestak. Vidi se neki pristojan i fin svet, koji su tu iz istog ili sličnog razloga, kao i ja. Neki danas nisu u klubu, ali mogu da kažem da sam sa nekima od njih prijatelj i da navijam da se nekad vrate trčanju, Ivana, prepoznaj se. Žarko je tolerantan i strpljiv i vidi se da je sjajan trener i još bolji čovek. A čudno me je gledao kad sam mu u nekom razgovoru, odmah na početku, rekao da sam ja došao da istrčim maraton, iako mi nije ništa rekao da me obeshrabri ili odgovori, pogotovo što klub nije imao maratonski program i nikad niko nije istrčao maraton.

Posle prvog testiranja, ulazim u A3, to je najnaprednija grupa u smislu treninga ,od tri, koje su tada bile. I tako ja krećem da treniram i trčim. I tu počinju i moji prvi problemi, pošto mi mišići nisu bili dovoljno jaki, a bilo je i viška kilograma, konstantno sam imao upaljene tetive kolena i stalno sam šepao i teško hodao, ali sam redovno odlazio na treninge, mazao razne kreme i gelove za to. Volim da se šalim da sam ih koristio kao kozmetičke preparate.

Kad ujutro moram da ustanem ili da siđem niz stepenice, to je bio poduhvat ravan penjanju na Mont Everest. Ali nisam se obazirao na bol i nisam išao kod doktora, da mi ne bi zabranio da trčim, ali sam rekao sebi, da ako se nešto ne promeni posle nekog vremena, da ću otići na pregled.

Na treninzima nisam mogao da trčim šprinteve, a sve ostalo šepajući, dok se ne zagrejem i uz konstantno nošenje steznika za koleno, ali nije mi padalo na pamet da odustanem. Verovatno sam ostalim kolegama izgledao čudno i ludo, ali to sam ja. Imam strahovito samopouzdanje i veru u sebe i nikad ne odustajem, ako nešto želim, što znaju svi koji me poznaju.

Prva trka mi je bila u martu ove godine, posle tri meseca treniranja i istrčao sam 10 kilometara, a prvi polumaraton sam istrčao u Banja Luci, za koju sam emotivno vezan, krajem aprila, posle četiri meseca aktivnog treniranja.

Moram da napomenem, da su mi na treninzima puno pomogle starije kolege, koje su me vukle, hvala Damire i Aco, kao i trenerima Žarku, Ivani i Žaklini. Puno su mi za jačanje mišića pomogli i treninzi snage u sali, zato obavezno trening svih mišića, jer samo tako se mogu postići rezultati u trčanju i verujem u kontinuitet rada i neko sam ko nije propustio nijedan trening od kad sam došao u klub.

Meni je strašno bitno i zagrevanje pre treninga i istezanje posle, kao i trening istezanja na koji sam išao jednom nedeljno, obično petkom posle treninga snage u sali, a pred trening dužine, koji je nedeljom. To mi je pomoglo da ostvarim sve ono što sam želeo za relativno kratak period.

Znači samo ozbiljan rad na svemu i vera da ti to možeš. I danas se sećam i prvih 10k i prvih 12k i prvih 14k i prvih 16k i prvih 18k. Tada shvatiš koliko je Novi Sad u suštini mali grad. U prvoj polusezoni, od marta do juna sam istrčao deset trka, od toga pet polumaratona, tri trke od 10k i dve od 5k. I u junu, posle šest meseci treniranja, na poslednjoj trci, svi moji problemi sa bolom u tetivama kolena su odjednom prestali, valjda sam dovoljno ojačao mišiće i to mi je bio dokaz da sam upornošću, voljom i napornim radom pobedio svoje telo i da sam spreman za nove izazove.

Bitno je napomenuti i da je od maja meseca u klubu napravljena i maratonska grupa, na insistiranje, dosađivanje i mene i još nekoliko kolega, a i da je u letnjem semestru došla nova grupa i da su samim svojim dolaskom, pojačali i omasovili klub. Sad nas ima četrdesetak aktivnih i to je sjajno. Tokom vremena smo postali prava ekipa i svaki trening je odlična prilika i za rad i za šalu i za druženje, a klupska viber grupa je spektakl od šale i pozitivne energije, a zajednički odlasci na trke pravi festivali druženja sa sve muževima, ženama, momcima, devojkama, decom. I svako je tu za svakog i nije bitan pojedinac, nego grupa i da svako u grupi ostvari svoje želje i snove.

Zato sve to volimo, i da treniramo i da vučemo jedni druge i da se družimo, a i da putujemo zajedno. Mi smo tim, mi smo Fit Complete Running i velika je čast i zadovoljstvo biti deo svega toga i doprinositi boljitku svih u grupi i ekipi, a u krajnjoj liniji i samom sebi, a ja mu tu dođem kao neko ko gura napred i sebe i druge i ko pravi atmosferu. Dobri duh što reče jedna koleginica i drago mi je, ako je tako.

Kao deo maratonske grupe sam trenirao celo leto, bez pauze, čak sam i na godišnjem odmoru ustajao svako jutro u pet ili šest i trčao. I sećam se i prvih 25k i prvih 29k i prvih 30k i prva 32k i prvih 35k i prvih 40k, većinu i po nekoliko puta, na treningu i to skoro uvek u nedelju ujutro, bez obzira na vreme i vremenske prilike ili neprilike. Da bi mi bilo lakše, verovatno u emotivnom smislu, prve veće deonice sam trčao u Kikindi, mom rodnom gradu, pa ga optrčiš i po nekoliko puta.

Uzgred, ja obožavam da trčim po kiši, snegu, nevremenu, osećaj je nestvaran. A u suštini, osećaj posle svakog trčanja ili trke je ono nešto, što je posebno i čudesno. Čarobno. Nešto što nema cenu i što motiviše i tera dalje i više i pokazuje ti da možeš i da si jači od samog sebe. Zato je trčanje sport glave. Obožavam trčanje i preporučujem ga svima. Naučiš bolje  da planiraš i organizuješ se, bolje se osećaš, imaš više energije, a i zdravstveni benefiti su nemerljivi.

I za kraj, ali ne najmanje bitno je da sam 27.oktobra u Ljubljani istrčao svoj prvi maraton u 48-oj godini, posle 25 godina neaktivnosti i za deset meseci treninga i sad mogu ponosno da kažem da sam ostvario još jednu svoju životnu želju i da sam u klubu maratonaca.

Pored polumaratona na 1.Srbija Maratonu u Beogradu, do kraja ove godine ću još trčati i maraton u Malagi u decembru i završiću svoju prvu trkačku godinu sa 18 trka, i to 2 maratona, 9 polumaratona, 5 trka na 10k i 2 na 5k.

U šali kažem da iako je od mene, dosta je. Hvala mojoj drugarici Maji na savetima i pomoći oko izbora trka. A naredne godine su novi izazovi i nove trke i nek se spreme maratoni u Madridu, Berlinu i Njujorku, kao i polumaratoni u Beogradu, Temišvaru, Banja Luci, Budimpešti i Zagrebu, kao i sve trke u zemlji, pošto svagde dolazimo kao ekipa, Fit Complete Running.

A sad stvarno za kraj, kad ostvariš svoju životnu želju, a urlik sreće posle istrčanog maratona u Ljubljani je bio iskonski i pokazao koliko je bilo svega lepog u toj želji, pitajte koleginice Dušku i Milicu OB, koje su me začuđeno gledale, kao i onih nekoliko hiljada, što trkača, što gledalaca koji su bili na cilju u tom trenutku, kao i moju dragu ženu, Jelenu, koju sam zvao odmah posle trke i urlao u telefon, kao i osećaj koji me drži od tada, kao da lebdim i da se družim sa zvezdama na nebu. Možda će nekom delovati čudno ili ludo, ali probajte, vredi iskusiti taj osećaj i biti trkač, runner, Fit Runner i deo moje ekipe Fit Complete Running.

Zato hvala Aci, Aleksandri, Damiru, Darku, Dejani, Dragani, Dušanu, Duški, Eli, Ivani Š i KV, Jasminki, Jelenama D, G i K, Jovani, Maji, Marini, Mileni, Milicama G,I,M,OB i S, Mirama M i D, Nataši, Neveni, Zoranu, Renati, Sandri, Sanji, Slavici, Srđani, Tanji, Tijanama B i S, Vladi, Zorani, Žaklini, Stefanu i naravno Žarku. I hvala Martini na podršci i pomoći.

Zato hvala Školi trčanja. I zato pozivam sve, dođite da trčimo, da se družimo i da zajedno ostvarujemo i živimo svoje snove.