Zdravlje

Zavisnost od vežbanja – prepoznajete li sebe?

21 komentar

Šta je zavisnost od vežbanja? „Od viška glava ne boli“? Ne da boli samo glava, nego može još mnogo šta da nas zaboli ako se stvari izmaknu kontroli. Da li vežbanje pomaže da vam život bude lepši i lakši ili ga pretvara u novu vrstu agonije? Kako izgleda kada se uživanje pretvori u torturu, a lek postane otrov?

Kada kažemo da je neko zavistan od vežbanja, mnogi će pomisliti „Pa dobro, šta ima loše u tome?“ Naravno! Toliko studija pokazalo je da je redovna fizička aktivnost neizostavni deo kada se radi o našem psihičkom i fizičkom zdravlju.

tireddgirl
Ohrabruje se svaki vid vežbanja, a oni koji to ne rade u dovoljnoj meri često se bore sa osećajem krivice.

Svedoci smo i konstantnog propagiranja vežbanja kao prevencije i tretiranja skoro svih telesnih i mentalnih oboljenja i nedostataka – od bolesti srca, kardiovaskularnog i lokomotornog aparata, pa sve do psihičkih stanja kao što su depresija, autističnost, razni poremećaji ličnosti itd. Ohrabruje se svaki vid vežbanja, a oni koji to ne rade u dovoljnoj meri često se bore sa osećajem krivice usled nedostatka aktivnosti. Pa kako sada vežbanje može da bude loše? Baš u toj kontraverznosti leži veliki deo problema vezan za zavisnost od vežbanja.

Kako da razlikujemo zdravo od vežbanja usled zavisnosti?

  1. Prvo, zavisnost od vežbanja je maladaptivna, odnosno, umesto da doprinosi kvalitetu života ono ga pogoršava i ruinira. Ovakva zavisnost može ugroziti zdravlje, izazvati povrede zbog nedovoljnog odmora, a može dovesti i do pothranjenosti ukoliko se javlja zajedno sa nekim od poremećaja ishrane (što nije redak slučaj, ali o tome ćemo nešto kasnije).
  2. Drugo, zavisnost je dugotrajna i uporna. Oni koji se bore sa ovim problemom treniraju prečesto, predugo, bez adekvatnog odmora i uprkos zamoru, povredama ili nekoj bolesti. Oni pre svega koriste vežbanje kao mehanizam za izlaženje na kraj sa stresom, a ukoliko nisu u stanju da to urade – javlja se ozbiljna nelagodnost i anksioznost.
  3. Treće, oni koji su podložni da postanu zavisnici imaju određenih problema u drugim sferama svog života koji ih teraju da se iscrpljuju do opasnih granica. Osećaju da je vežbanje prioritet u njihovom životu, a trening koriste kao borbu protiv emocija kao što su bes, strah, tuga, anksioznost ili kako bi se lakše nosili sa situacijama vezanim za posao ili partnerske i porodične odnose. Jasno osećaju da njihovo neumereno vežbanje dodatno pogoršava njihov život van toga, ali jednostavno nisu spremni da se sa time suoče.

Centralna funkcija ove zavisnosti je osećaj kontrole – nad raspoloženjem, situacijama, svojim telom i izgledom, okruženjem – i to dobijaju kroz vežbanje. Takođe, dobija se i osećaj strukture i sigurnosti. Ironično, kao i sa svim oblicima zavisnosti, ovi pokušaji da se stekne osećaj kontrole baš i vodi u sam gubitak kontrole i nemogućnost balansiranja treniranja sa drugim segmentima svog života.

Kriterijumi za klasifikaciju zavisnosti

Iako, usled nedovoljne istraženosti i izražene kontraverznosti, još uvek nije na listi Dijagnostičkog i statističkog priručnika za mentalne poremećaje (DSM), veliki broj stručnjaka ovako ponašanje klasifikuje kao potencijalno ozbiljno stanje.

Međutim, ipak postoje određeni kriterijumi za klasifikaciju zavisnosti. Neophodno je da se manifestuju bar tri od sledećih šest:

  1. Tolerancija – razvijanje tolerancije i potreba za stalnim povećanjem, odnosno produžavanjem vežbanja;
  2. Apstinencija – u slučajevima prekidanja aktivnosti, pojavljuju se klasični simptomi apstinencije (uznemirenost, strah);
  3. Gubitak kontrole – nemogućnost smanjenja vremena koje se provede na treningu;
  4. Vreme – previše vremena provedenog pripremajući se i razmišljajući o vežbanju;
  5. Konflikt – odricanje socijalnih i bilo kojih drugih aktivnosti radi vežbanja;
  6. Kontinuitet – kontinuitet treniranja se ne prekida čak i kada se vežbanje negativno odražava na njih – fizički, psihički i socijalno.

Faze zavisnosti

Frimut (2008) je izdvojio 4 faze kroz koje zavisnost prolazi, a one se sastoje od tri komponente: motivacije, posledica i učestalosti:

Prva faza: Rekreativno vežbanje

Osoba počinje da vežba rekreativno, radi uživanja, a nagrada je aktivnost sama po sebi. Snažni motivi su zdravlje i fizički izgled.

Druga faza: Rizična faza

U okviru ove faze motivacija vežbača se menja od uživanja do treninga radi otklanjanja stresa. Tornton i Skot (1995) su primetili da je verovatnoća stvaranja zavisnosti znatno veća kod onih koji pokušavaju da pobegnu od neprijatnih osećanja, nego kod onih koji vežbaju kako bi poboljšali svoj izgled ili zdravlje.

Treća faza: Problematična faza

U ovoj fazi dolazi do reorganizovanja svakodnevnog života kako bi se uklopio u režim treniranja. Sve se vrti oko vežbanja i podređeno je tome. Takođe, javlja se potreba za konstantnim probijanjem limita odnosno povećanjem opterećenja. Pojavljuju se i simptomi apstinencije ukoliko dođe do prekidanja aktivnosti.

Četvrta faza: Faza zavisnosti

Vežbanje postaje život individue. Glavna motivacija ove faze je izbegavanje bilo kakvog prekidanja aktivnosti i pojave apstinencije. Vežbanje ispoljava negativne aspekte u svakodnevnom funkcionisanju, a javljaju se i problemi na poslu i u društvenim odnosima.

Šta uopšte izaziva i kako dolazi do pojave zavisnosti?

Pretpostavka je da se u pozadini nalazi priča o endorfinu – neurotransmiteru koji ima svojstva opijata. Kada smo izloženi nekom bolu, ili ga sami stvaramo, hipotalamus odgovara znatno povećanim lučenjem ovog hormona, koji oponaša dejstvo analgetika i pokušava da, na svoj način, umiri situaciju. Čini da se osećamo smirenim, samopouzdanim, moćnim, srećnim, euforičnim… Divna je stvar taj endorfin, međutim, ipak postoji caka. Receptori u mozgu vremenom se navikavaju na određenu količinu ovog hormona i počinju da traže sve više i više kako bi dobili isti onaj osećaj zadovoljstva i olakšanja kao i pre. Traže da se sve više umaramo i iscrpljujemo, stvarajući tako začarani krug bez kraja.

tired-woman
Granica koja treba da se pređe kako bi vežbanje prešlo u zavisnost može biti vrlo tanka i neprimetna.

Povezanost sa drugim poremećajima i rizične grupe

U Dijagnostičkom i statističkom priručniku za mentalne poremećaje se preterano vežbanje pojavljuje u kombinaciji sa poremećajima ishrane. Osobe koje imaju manjak samopouzdanja, lošu sliku o svom fizičkom izgledu i koji su podložniji uticaju sredine su oni koji spadaju u grupe visokog rizika da razviju oblike ovakih ponašanja. Tu su i sportovi koji zahtevaju nisku telesnu masu ili određeni izgled, adolescenti, žene mlađe ili srednje starosne dobi, kao i mladi muškarci. Kod njih se češće javljaju potrebe za određenim izgledom, a samim tim oni lakše razvijaju pogrešne slike i navike vezane za ishranu i vežbanje. Spremni su da se odreku i rizikuju mnogo više nego prosečni, zdravi ljudi.

Tretman

Na šta sve treba obratiti pažnju prilikom tretiranja osobe sa razvijenom zavisnošću:

  1. Ishranu – navike u ishrani, stanje uhranjenosti, znanje o mogućim posledicama neadekvatne ishrane itd.
  2. Zdravstveni status i opšte stanje organizma;
  3. Psihičko stanje, tendencije ka razvijanju zavisnosti, slika o sebi i svetu oko sebe;
  4. Sliku o sebi, svom izgledu i svetu oko sebe;
  5. Odnos prema vežbanju;
  6. Motivaciju i potrebe individue;
  7. Razvijanje veština suočavanja sa stresom;
  8. Ponovno uspostavljenje zdravih režima treniranja i ishrane.

Granica koja treba da se pređe kako bi vežbanje prešlo u zavisnost može biti vrlo tanka i neprimetna. Ali, ukoliko već osećate da treninzi zauzimaju preveliki deo vašeg života, a da ne umete da uspostavite kontrolu i napravite balans ne bi bilo loše da preispitate svoju motivaciju i ono sto vežbanje predstavlja za vas. Postoje načini da treninzi povrate onu staru draž i donesu zdrav osećaj ispunjenosti i zadovoljstva

Da li zelite da budete gospodar ili sluga svom načinu života?

Kompletan vodič kako san utiče na vaše trkačke sposobnosti
Bauk eskapizma – Da li kroz sport bežite od realnosti?
Tags: , ,

Povezani članci

21 komentar. Leave new

  • Mihailo Živković
    jul 18, 2013 09:48

    Odličan tekst…

    Odgovori
  • Takodje zelim da pohvalim tekst..I sama sam prosle godine bila na granici da udjem u ovo stanje..

    Odgovori
    • Jelena Batar
      jul 18, 2013 21:00

      Hvala, Mariah! Mnogo je lakše i bolje izboriti se sa zavisnošću koja je tek u povoju, nego kada je već razvijena i ustaljena.
      Srdačan pozdrav!

      Odgovori
  • Ta sam :-(, nazalost pokusavam da se izvucem iz tog stanja, ali tesko mi ide. Sport mi je postao opsesija i osecam ogromnu grizu savesti kada preskocim samo jedan dan. Osecam ogroman umor, ali ne stajem. Nadam se da je to samo jedna losa faza i da ce proci. Hvala na tekstu, ako nista drugo bar me je ohrabrio da nisam jedina. Srdacan pozdrav 🙂

    Odgovori
    • Jelena Batar
      jul 18, 2013 20:52

      Prepoznavanje da problem postoji je prvi korak ka rešenju. U tekstu jeste sugerisano kako se izlazi na kraj sa ovakim stanjima tj. na šta sve treba obratiti pažnju, međutim, mislim da je ključno da (ukoliko se radi o pravoj razvijenoj zavisnosti) se situaciji pristupi baš tako – kao zavisnosti. Zavisnosti kao i bilo kojoj drugoj, u smislu obraćanja stručnom licu (psihologu, terapeutu) kako bi se došlo do uzroka stvaranja ovakvog ponašanja (samim tim i njegovog uklanjanja). A to često podrazumeva dosta rada, napora, truda, introspekcije itd. Prava zavisnost od vežbanja nije toliko česta, ali daleko od toga da si u tome sama. Nadam se da ćeš uspeti da nađeš način da se izboriš sa tim, ali ovde češ bar uvek imati podršku. Puno sreće!

      Odgovori
      • Hvala draga Jelena, mnogo mi znaci podrska. Iskreno, bilo me je sramota priznati ili potraziti strucnu pomoc, ali sam u poslednje vreme postala svesna da nanosim sebi fizicki bol i da to mora prestati. Hvala jos jednom. Pozdrav

        Odgovori
        • Ne moras prestati vezbati samo zato sto mislis da si zavisna, mozda si u stanju pretreniranosti, pa ti je sve teze da vezbas. Ubaci dan pauze izmedju vezbanja…. dva dana vezbaj, jedan dan samo odmaraj… ja sam svaki dan vezbao, dok nisam shvatio da ne napredujem zbog toga…

          Odgovori
  • Zaista sam se zabrinula za sebe kada sam pročitala ovaj tekst i pitala se zašto ja treniram tj trčim…
    Život bez roditelja, bez prijatelja, sa lažnim drugarima naterao me je da mi trčanje ili bilo kakav drugi vid fizičke aktivnosti, bude SVE, bude prioritet, borba protiv depresije, manjka samopouzdanja, nervoze, i bilo kakve druge nelagodnosti. Jednostavno izlaz iz problema.
    Sad shvatam da svoj dan planiram tako što prvo odredim kad idem na trčanje pa sve ostalo, odlažem SVE drugo, i ljude, samo da bih otišla na trčanje. (napominjem da imam problem što vodim bitku sa sobom kada sam na stazi da treba da povećam kilometražu iako je uobičajna i previše, što me je koštalo povreda do sada, a i dalje ne shvatam to). Trčanje dva puta dnevno i preterivanje u tome šta ne treba i treba da jedem, šta je loše a šta dobro, isključivo zdrava hrana, mi se (da ne kažem stalno) mota po glavi, previše pazim. A kada jedan, eventuano dva dana ne odradim trening ja sam previše zabrinuta osoba, osećam se kao pokretna vreća, veoma nezadovoljno i pomalo ljuto na sebe jer nisam stigla da istrčim.
    U poslednje vreme trčim samo u ranim jutarnjim časovima svakodnevno do 30km, to mi dođe kao doza narkomanu. Jer, ako ne istrčim ujutru ceo dan sam nervozna, ne sme niko da me pogleda, nemam volje, motivacije, želje, načina bilo šta da otpočnem, a pošto sam student i vreme je ispitnih rokova, to je jedino što me podstiče da učim, čak i ako tog dana naučim sve nagradim sebe time što ću otići ponovo uveče na trčanje umesto na piće sa kolegama.
    Zaista, brinem se, tek sad uviđam da ovo nije normalno.

    Odgovori
    • Jelena Batar
      jul 19, 2013 15:59

      tea, ja se nadam da te zdravlje dobro služi, i da te to treniranje neće dovesti do povreda. Ali, ni problemi psihološke prirode neće sami od sebe nestati, što i sama uviđaš. Kao što sam i Jeleni napisala, razgovor sa nekim može da pomogne. Nadam se da ti je tekst bar malo pomogao i želim ti puno sreće da nađeš pravo rešenje…

      Odgovori
  • Ja sam uglavnom imao problem na onom drugom kraju sa neredovnom fizičkom aktivnošću, ali i to i ovo za uzrok ima verovatno neke iste ili srodne psihičke faktore… U svakom slučaju, bez ikakvog preterivanja, još jedan perfektan tekst.

    Odgovori
  • Ja sam bas mnogo razmisljala na ovu temu…u svakom slucaju bolje biti ovisnik o sportu nego o nekim porocima…Eto jos malo i ja krecem na trcanje dosta sam cekala a nakupilo se kg..da bar jesam zavisna o trcanju….uh jedva cekam da krenem pa malo po malo…inace super je sve napisano…

    Odgovori
    • Jelena Batar
      jul 19, 2013 15:41

      Zavisnost je zavisnost. Nisam sigurna da postoji „bolja“ ili „lošija“. Telesni sklop nekih ljudi jednostavno nije predodređen da podnosi veća fizička opterećenja. Neumereno i nekontrolisano treniranje isto tako može ozbiljno i trajno da naruši nečije zdravlje. (Da ne ispadne da odvraćam bilo koga od treninga :), samo pričamo o ekstremnim slučajevima)
      A što se tiče počinjanja sa trčanjem, retko kada je problem „kako“ i „kada“, već „zašto“. Kada imaš pravo „zašto“ sve ostalo klizi 🙂
      Hvala na komentaru MERI90!

      Odgovori
  • Ja sam po ovim kriterijumima zavisnik od vezbanja vec duze vreme i mogu reci da mi je bas super i da ne planiram da se „odvikavam“ , trcim,idem u teretanu, igram fudbal. Bolje da sam zavisnik od treniranja nego od kompa ili igrica sa neta, tekst je dobar i ima dosta istine ali ce ga lajkovati samo „debeljani“ iz fotelje sa picom i kolom pored sebe.

    Odgovori
  • zanimljivo je kod vrhunskih sportista kako se tretira zavisnost od vezbanja…evo upravo je u toku Tour the France i svi biciklisti koji ucestvuju bi spadali u kategoriju zavisnika..takode rekreativni ucesnici u Ironman trkama su definitivno svi do jednog zavisnici od vezbanja jer imaju od 20 do 30h vezbanja nedeljno(a strucnjaci kazu da je minimum 150 minuta vezbanja nedeljno)..zemlje u kojima je razvijen Ironman sport (zapadna evropa,amerika,kanada,australija) imaju definitivno puno sportista rekreativaca koji su zavisni od vezbanja..

    Odgovori
  • Odlican text i pravo prepoznavanje problema.Imam non-stop osecaj da ako jedan dan ne treniram u sedmici da cu sve srusiti sto sam do tada postigao.Tek pre nekih mesec dana sreo sam se sa covekom koji me savetovao da se opustim i da pruzim svom telu odmor i relaksirano gledam na sve,jer sam se i aktivirao upravo iz rekreativnih razloga.Mislim da se i profesionalni sportasi moraju sa dozom opreznosti ponasati prema treningu kao svojoj radnoj obavezi,ako nista drugo a ono zbog mogucnosti povredjivanja..

    Odgovori
  • Ja sam napisao onomad u tekstu za trčanje, kako je bolje biti zavisan od vežbanja nego od piva. Ja priznajem, imam zavisnost od vežbanja, danas sam vozio bajs 30 km pa posle teretana pola sata. Ipak, posle konzumiranja alkohola, droga, javlja se efekat spuštanja koji je grozan. Posle trčanja ili bajsa, osećam se izvanredno, što neko reče ne silazi mi osmeh sa lica.

    Odgovori
  • Ana Markovic
    jul 29, 2013 08:28

    odlicna tema, odlican tekst! samo sto mislim da sam zavisnik! 🙂

    Odgovori
  • Ja mislim da sam zavisnik od vezbanja, treniram oko 10 godina sa najvecim prekidima od oko 2-3 dana, i vezbanje je vec pocelo da uzima danak, nakon treninga osecam neverovatnu anksioznost a jave se i panicni napadi, ali ja jednostavno ne mogu da prestanem sa treninzima.. Neki savet???

    Odgovori
    • Nekada nije loše da se jedna zavisnost zameni drugom 🙂 Navuci se na neku seriju ili se zaljubi! Šalu na stranu, ovo je uvek pitanje volje i na kraju dana naša je odluka da stanemo ili nastavimo.

      Odgovori

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Fill out this field
Fill out this field
Molimo vas da unesete valjanu adresu e-pošte.
You need to agree with the terms to proceed