Moj najveći motiv za trčanje predstavlja moj san da istrčim jedan maraton. Još u ranoj mladosti, moja ženska ”klapa” je imala par zaveta kojima je naše zajedničko druženje dobijalo na čvrstini i povezanosti i kroz čije ostvarivanje smo bile sigurno da smo nešto značajno postigle u životu. Jedan od zaveta je bio da istrčimo maraton zajedno. Zašto baš maraton? Maraton je test psihičke i fizičke čvrstine i spremnosti, izazov za ljudski organizam da se pripremi i realizuje tako veliki poduhvat. A mi smo rešile da ćemo u životu biti čvrste i jake.
Vreme je prolazilo, iskušavale smo se u različitim sportovima, maratonski zavet je ostao u podsvesti. Ali, podsvest je pripremala i mogućnosti za realizaciju. Jedna od nas je posle drugog porođaja želela da povrati snagu i čvrstinu svoga tela i staru kilažu i počela je da trči. Jedino je imala vremena za trčanje jer je zaposlena poslovna žena sa dvoje dece i brojnim obavezama. Vežbanje u sportskom klubu je bilo nemoguće jer termini su fiksni i jako je teško iskoristiti ih a, trčati možeš i kasno uveče i rano ujutro, vladaš svojim vremenom i organizuješ svoj trening. Trčanjem kontrolišeš i svoje rezultate i postignuća jer sve zavisi od tebe. A rezultati su stizali vrlo brzo, snaga i energija su se obnovili, izgled još brže, zategnutost mišića, blistavost tena, sigurnost u sopstvene sposobnosti i samouverenost su bili dovoljno jaki razlozi da se nas tri iz klape zapitamo zašto već nismo počele da trčimo. A, i naš san bi se ostvario.
I eto… ali meni ni to baš nije bilo dovoljno. Dok smo bile zajedno tamo negde u belom svetu bilo je lako organizovati se i tračati, ali Beograd nije tako očigledno nudio pogodan prostor za trčanje. Ja sam se predomišljala, prisećala ne tako dobrih atletskih rezultata u školi i tešila da je dovoljno da se bavim jogom. Tako je bilo sve dok jednog dana nisam upoznala svog ”guru-a” za trčanje. Eh, moj guru mi je dao podršku pozivom: Hajde da trčimo zajedno i spartanski pustio da se sama borim rečima: i Možeš ti to! Hvala mom ”guru-u”. Ti si moj uzor!
I eto, potrčah ja. Prvo trčanje na savskom keju, a potom sam shvatila da živim u blizini Hajd parka, Ade… U mom životu se otvorio jedan novi svet u kome sam bila kao Alisa u zemlji čuda. Stare Adidas patike su služile svrsi ali bile su teške, u toku trčanja gubila sam dah, pitala sam se da li sam ja za trčanje, ali onda sam počela da se dodatno informišem da tražim odgovore na pitanja, da saznajem i shvatam da mogu ja to.
Trčanje mi je omogućilo da razmišljam i koncentrišem se na rešenja brojnih problema sa kojima se suočavam u životu. Pomaže mi da održim svoje zdravlje, poboljšam fizičku kondiciju i spremnost, pa samim tim i izgled, ispravim se, uklonim bol koji je uslovljen nepravilnim držanjem, sedenjem, kontorlišem stres, postavim ciljeve i prioritete u svom životu i da ih se držim punom energijom. Trčanje mi je omogućilo da uravnotežim svoj um, da svoju snagu usmerim ličnom napretku i ciljevima. Trčanje mi je omogućilo nova divna prijateljstva, nova saznanja, novu dimenziju života u skladu sa prirodom i prirodnim zakonima. Duboko sam zahvalna za nova saznanja koja me vode istinskoj spoznaji svoje prave prirode uz osećanja unutrašnje ispunjenosti, koja mi jačaju volju i omogućavaju kontorlu nad sopstvenim životoma.
Trčanje sam počela da kombinujem sa jogom i spiningom i počela da iskušavam sopstveni organizam sa novim izazovima i zahtevima koje mu postavljam. Moj organizam doseže harmoniju i ravnotežu i obezbeđuje vitalnost i uživanje u postignućima. Tako imam dublje uvide u to šta to znači biti ljudsko biće, a sve sa ciljem da se dosegnem sreću u sebi i sa sobom.
U svakom od nas čuči jedan ”guru”.
