Pohvala ludosti – Republički zavod za početke

U našim krajevima Balkana još uvek važi junačko-viteški princip da ako ideš često kod bilo kog oblika lekara, ti si slabo, nedovršeno i kukavno biće. Merilo održivosti u životu je količina ispijene rakije, a princip dede koji je živeo 80 godina je u punoj snazi. Na neki način, i ja sam tog mišljenja.

Međutim, da živim u nekoj šumi, daleko od bilo kog oblika betona, od usađenog i razmaženog gradskog života, daleko od televizora i interneta, poimanje odlaska u zdravstvenu ustanovu bilo bi znatno drugačije.

Sada moram da znam sve, od nutritivnog sastava namirnice koju kupujem u obližnjem supermarketu, da li je grožđe koje volim prskano nedovoljno otrovnim pesticidima, da znam da plantarna fascija uopšte postoji, kao i da, razume se, propratim sva oprečna moderna mišljenja o ovim temama.

Što više znamo, uviđamo koliko malo znamo, a od onoga što znamo, ne znamo šta ćemo sa tim.
Biti zdrav u bolesnom društvu je izazov. A izazov je poziv na akciju. Zdravorazumska akcija je cilj koji želim da postignem. Ludost.

Republički zavod za sport

Prvi put sam bila u Republičkom zavodu za sport. Jedina stvar koja mi se nije dopala je ovaj broj u gornjem levom uglu slike, iako je značajan i izuzetno društveno prihvaćen.

Ali, sreća pa to više nije predmet mog opterećenja. Izlučeni endorfin posle treninga je regulisao i iskrivio sve moje slike o sebi, ali – u moju korist! Mojih (realnih) 10 kg viška sada je tričavih dva, tri (takođe realnih!).

Vadili su mi krv. Ovo je prvi korak. Nakon regularnog pregleda kod divne doktorke Slavice, sledi EKG.

Zatim merenje telesne težine odnosno, količine masnih naslaga u telu, visine, i sklada te dve komponente. Ispostavilo se da je moj sklad poremećen, ali dato mi je rešenje. Takođe, uz pomoć moje nutricionistkinje, trening će biti potpun. Nas dve ćemo kuvati i pripremati onu klopu koja odgovara mojoj količini treniranja, a i da bismo regulisale ove nataložene masti koje su rezultati pokazali.

Spiroergometrija i najbolje za kraj

Dakle, mere vam kapacitet pluća, odnosno vaš kardiorespiratorni sistem.

Zgodno je što ćete saznati i da li su vam ravna stopala ili nisu (način gaženja), što će vam biti od velike koristi kada budete birali patike za trčanje. Odabir patika za trčanje na duge staze je kao kada birate svog životnog partnera.

I na kraju – majka svih pregleda – trčanje na traci gde ste prikačeni na aparate, maskirani i spremni da poletite u svemir. Zaista, ova vrsta testa je veoma važna i posle njega dobijate jasnu sliku o svojim aerobnim sposobnostima, tj. u kakvom je stanju vaša kondicija. Najpre krećete lagano da hodate, potom sve više ubrzavate, krećete da trčite, sve brže i brže. Pa dok izdržite. Dobićete sve parametre rada srca i maksimalne potrošnje kiseonika.
Ja sam dobila tri na četiri. To znači da pripadam, prema standardizovanim merilima, proseku, ali naginjem ka višem stepenu spremnosti i imam mogućnost da brže napredujem i pređem na sledeći nivo te spremnosti.

Šta je zapravo ovde važno? Znaćete tačno na kom bi pulsu bilo najbolje da trčite u skladu sa svim parametrima. Za moj slučaj adekvatno je da radim aerobni trening na pulsu od 110 do 115, minimum sat vremena, pet puta nedeljno, jer se na taj način najbrže tope masti. Postepeno se trening pojačava, obično intervalima, da bi se srce navikavalo na ovu vrstu aktivnosti i da bi mu to bilo normalno i prirodno stanje.

Po izlasku iz Zavoda videvši onu šumu na Košutnjaku, moja prva pomisao bila je: “A šta će meni sve ovo, odoh u neku divljinu da sagradim kolibu od drveta i gajim životinje i retke pečurke“. Ubrzo sam shvatila da je to samo prirodni strah od početka. Nestrpljenje i neutrošena energija koja se skupljala kroz vreme. Kod promena je važno pustiti ih da se ušunjaju lagano, da uđu u svakodnevnicu, pod kožu.

Krug je savršen oblik

Nedelju dana kasnije istrčala sam svoj prvi krug oko Ade (zajedno i uz pomoć svog pejsera i prijatelja, druga, brata na stazi!) i dobila svoj prvi bedž koji dobijaju članovi našeg kluba koji istrče svoj prvi krug.

Sada počinje avantura. Svi iskusni trkači sećaju se svoje prve trke, svog prvog polumaratona, svog maratona. Kao i prve ljubavi. Ja nisam romantična osoba, ali volim kada čujem njihova sećanja. Svi oni su ljubomorni (naravno, bez loših osećanja) na svakog početnika i tu bezazlenu dečiju euforiju.

Ali ono što najviše volim to su prvi koraci, to je inspiracija za sva dalja pisanija na temu trčanja, to su svi novi ljudi koje srećem i sa kojima mogu da delim svoje mišljenje, svoje greške, svoja zapažanja. Kao odrasla osoba imam utisak da piskaram kredom po betonu, onom istom koji me tera da odem u prirodu. A ja se po njemu igram školice.

Mislim da znam gde će me odvesti sledeći petak, ali nisam sigurna. Puštam da me nosi talas novih treninga i nepredvidivih osećanja. Ništa nije zacrtano, sve je slobodno, u tome je čar.

Verovatno se vidimo na stazi. A gde drugde?